Srpska prestonica u prošlu subotu svečano je ispratila pojas Presvete Bogorodice, nakon tri produženja roka zbog ogromnog priliva vernika u Hram Svetog Save, gde je ta relikvija bila izložena od 20. maja do 6. juna. Prema saopštenju Srpske pravoslavne crkve od 5. maja, pojasu se poklonilo 800.000 građana Srbije, regiona, ali i „domaćih“ Rusa, izbeglih zbog rata sa Ukrajinom.
Na poklonjenje se čekalo i po 14 sati, u iznimnim situacijama, u redu koji je danonoćno krivudao duž Katanićeve, Ulice Bore Stankovića, Braničevske, zaokrećući u Nebojšinu, pa sve do ulaza u najveću balkansku bogomolju. Gde se ukrštao sa nešto kraćom kolonom iz pravca Slavije.
Isprva su pravo prvenstva imali teško bolesni, kao i roditelji s malom decom, ali se protokol promenio poslednje nedelje, „da se ne bi pravili zastoji“, kako je pretpostavila jedna žena, pristigla iz Majdanpeka. Uostalom, komad platnene trake, osvećen obrednim dodirom sa Bogorodičinim pojasom, koji je svako dobijao po celivanju ćivota, imao je isto dejstvo i podeljen na manje parčiće, kako je pisalo u uputstvu za upotrebu, u plastičnoj kesici.
Dopremivši relikviju sa Svete Gore, iguman manastira Vatoped Jefrem poručio je da ona pomaže čineći „velika čudesa, a naročito da se nerotkinje ostvare kao majke“. Po verovanju, isceliteljska moć pojasa odnosi se i na obolele od kancera, ali i od svih drugih bolesti. Njegovo nošenje ne šteti ni zdravima, kako je stajalo u instrukcijama, a jedino se sa njim ne treba kupati, da se ne istroši.
Kao u kolektivnom vapaju, poklonici su koračali polako i dostojanstveno, po žezi i po kiši, praveći mesto za prolaz automobila na svakoj raskrsnici. Toliko je nade, vere, potisnutog očaja, očekivanja… bilo u tom okupljenom narodu. I obećanja sebi i Bogu da će se popraviti, što se započinjalo žrtvom mnogosatnog čekanja da se svetinja celiva.
Po verovanju, isceliteljska moć pojasa odnosi se i na obolele od kancera, ali i od svih drugih bolesti. Njegovo nošenje ne šteti ni zdravima, kako je stajalo u instrukcijama, a jedino se sa njim ne treba kupati, da se ne istroši
Poseban značaj pojasa potiče od verovanja da ga je Bogorodica lično isplela od kamilje dlake. Po predanju, ona ga je darivala apostolu Tomi (sa nadimkom Neverni), kao svedočanstvo svog Uspenja. Od tog doba, pre nešto više od 2.000 godina, pojas je navodno čuvan u Jerusalimu, Carigradu, bivao sklanjan po Evropi tokom kriza u Vizantiji, dok se danas njegov glavni deo nalazi u Vatopedu.
Za vladavine kneza Lazara, relikvija je privremeno boravila i u Srbiji, pa se njen povratak nakon 650 godina smatra istorijskim – u zvaničnim crkvenim i državnim krugovima.
„Zapravo se o toj svetinji ne zna ništa pre 5. do 6. veka, što i ne čudi, budući da je u ranom hrišćanstvu vladao veoma negativan stav prema kultu svetih mesta i relikvija, kakav se kasnije počeo razvijati, da bi vrhunac dostigao tokom srednjeg veka“, naglašava teolog Vukašin Milićević. Od tad, ovo prate „bizarni fenomeni poput organizovanih krađa i otimačine moštiju“, katkad uvrštavanih u crkveni kalendar pod odrednicom njihovog „prenosa“.
Skućivši se u Vatopedu, najveći deo Bogorodičinog pojasa vrlo je retko napuštao manastir. Poslednja njegova velika „poseta“, pre dolaska u Beograd, bila je Rusiji 2011, kada su u ovoj državi besneli protesti zbog manipulacija na parlamentarnim izborima, na kojima je pobedila već vladajuća stranka (Ujedinjena Rusija) Vladimira Putina. I posle kojih se on vratio na predsedničku funkciju, nakon premijerskog mandata od 2008. do 2012.
Izvesna podudarnost sa ovdašnjim prilikama izazvala je komentare o namernom poklapanju trenutka kad je čudotvorni pojas stigao u Srbiju, sa najavljivanim vanrednim izborima. Milićević, opet, „nema nikakve sumnje u vezi sa tim da je način na koji je čitava stvar organizovana – posledica činjenice da je aktuelni državno-crkveni režim u potpunosti diskreditovan, te da ne preza ni od čega da popravi tu svoju beznadežnu situaciju“.
Međutim, taj potez više ne pije vodu kao ranije, s obzirom na to da je „sam crkveni vrh svojim postupcima naučio vernike da svoju pripadnost crkvi razlikuju od poštovanja crkvenih ‘autoriteta’“, po rečima našeg sagovornika. „Tome su, svojim odnosom prema religiji i tradiciji, i to ne samo hrišćansko-pravoslavnoj, već i islamskoj i drugim, doprineli i (pobunjeni) studenti“, zaključuje Milićević.
Potvrdu njegovih reči možemo naći u tome što je tek neznatni broj vernika relikviju sačekao na Aerodromu „Nikola Tesla“, skupa sa patrijarhom Porfirijem, ali i predsednikom Aleksandrom Vučićem. Takođe uverenim u njegovo čudotvorno dejstvo „da ćemo manje biti izloženi napadima različitih stranih sila, kako bismo mogli da srpski brod uvedemo u mirnu luku“.
„Srpski narod muče korupcija, negiranje stvarnosti poput ratnih zločina, ratnohuškačka atmosfera… što se ne isceljuje pojasom Presvete Bogorodice, već verom, ali u pravdu i istinu“, predsedniku je replicirao Milićević (za N1). A za Radar pojasnio da je fenomen kome smo svedočili „refleksija tiranije iracionalnog“, što već decenijama vlada našom državom. A započeta je raznim „dešavanjima naroda“ još devedesetih, ponavljajući se u „raznim inkarnacijama“.
Za vladavine kneza Lazara, relikvija je privremeno boravila i u Srbiji, pa se njen povratak nakon 650 godina smatra istorijskim – u zvaničnim crkvenim i državnim krugovima
„Ono što se nazivalo ‘buđenjem’, ‘obnovom’ i slično, zapravo je bilo potonuće u toksični i destruktivni kolektivizam, čije je glavno pogonsko gorivo sveopšta samoobmana. I onda se to, posve zasluženo, završilo tako što se ‘nebeski narod’ isceljuje TV slikom Alana Čumka, dok se stvarna čuda, kao što su vladavina prava, ljudsko dostojanstvo, sloboda, jednakost i bratstvo, proglašavaju za opasne zablude. Za, kako reče jedan ugledni episkop, ‘tiraniju razuma’ koja vlada ‘na pijaci’“, kako teolog ističe.
Ali, na „pijaci“ stvari imaju nekakvu realnu vrednost, dok se pod okriljem Crkve „nebo može kupiti beslovesnim nacionalizmom, krvavim novcem od oružja ili droge i onim uloženim u superelitna naselja“. S druge stane, poklonici Bogorodičinom pojasu, „istinski žele da budu bolji“, ali ta dobra namera „nije dovoljna“. „Potreban je razum koji je jedini u stanju da tu dobru nameru pretvori u realnost, čemu smo svedočili kroz masovne skupove koji nedvosmisleno govore o tome da se stvari ovde nezadrživo menjaju“, poentira Milićević.
Fenomen kome smo svedočili minulih 17 dana, ipak je složeniji, uključujući razne aspekte, na čelu sa ljudskom potrebom za pripadnošću, te poistovećivanjem sa simbolima – bilo kroz mimohod kraj groba Josipa Broza Tita, ili patrijarha Pavla, bilo kroz celivanje ćivota sa Bogorodičinim pojasom, ili moštima svetih Zosima i Jakova u manastiru Tumane.
U tu pojavu uključene su i podele na u čuda verujuće, i skeptike, često toliko kritične da prve smatraju „primitivnim praznovercima“, i osuđuju ih. Te podele nisu samo intelektualne, vezane za način na koji čovek organizuje značenje, autoritet i iskustvo sveta, već i identitetske, po tumačenju socijalnih psihologa.
Jedna od nijansi datog fenomena su i liste čekanja na specijalističke i druge medicinske preglede, kao i stanje po domovima zdravlja i bolnicama, koje samo čudo može da pretvori u dostojanstven zdravstveni sistem. Tako je ovde, donekle, prisutna i navika, od koje nikako da se odviknemo.
I ekonomisti bi mogli nešto da dodaju tumačenju, jer svaki darovani komad trake nešto je stajao, premda dobrovoljni prilozi nisu obavezni. Ali, pojačavaju efekat molitve, prema uvreženom mišljenju našeg naroda. Prosta računica, svedena na minimum donacije ili milodara, sugeriše da je u crkvenoj kasi ostalo desetine miliona, nakon odlaska Bogorodičinog pojasa.
Šta će biti sa prikupljenim novcem? „Mislim da to niko, osim pripadnika ‘užeg kruga’ oko patrijarha, ne može da zna. Priča o tome da će novac biti ‘blagoslov’ braći na Kosovu i Metohiji zvuči kao ono poslovično kupovanje leka tetki“, Milićević poentira.
Ali, i među onima koji su Božju milost platili ima skeptika, koji prikupljeni novac konvertuju u „nove, blindirane džipove“ crkvenih velikodostojnika. Predstavnika božje milosti u redovnim i vanrednim prilikama.
.
